Samosaosećanje u roditeljstvu: Psihološka osnova zdravog odnosa sa sobom i detetom

Od momenta kad počnemo da razmišljamo o roditeljstvu, a naročito u periodu kad zapravo i postanemo roditelji, postajemo svesniji ogromne količine saveta vezano za roditeljstvo prisutnih na društvenim mrežama kojima počinjemo da budemo preplavljeni. Koliko je dobro to što današnje generacije mogu jednim klikom da dobiju savete stručnjaka vezano za pravilan razvoj, vaspitanje ili zdravlje deteta, dotle je i loše to što je velika većina tih informacija organizovana tako da roditeljima skreće pažnju na sve što ne rade kako treba ili im ukazuje na greške koje treba da izbegnu sa svojom decom. Hteli ne hteli, roditelji se tako čitajući te savete preispituju i često pronalaze u stvarima koje inače ne bi trebalo da rade i posledično usvajaju uverenja koja ih vode u osećanje krivice i doživljaj neadekvatnosti kao roditelji.

Isto tako, nije uvek lako napraviti razliku između zaista stručnih saveta, pisanih od strane lekara, psihologa ili defektologa od tekstova koji su pisani od strane nestručnih lica sa savetima koji zapravo mogu biti i štetni ako sadrže naučno neutemeljene preporuke. Bez želje da negiramo značaj edukovanja roditelja od strane stručnjaka o ovim važnim temama, važno je biti svestan i negativnih efekata preplavljenosti ovim stalnim ukazivanjem na greške roditelja, a s druge strane retkog isticanja pozitivnih stvari koje kao roditelji činimo.

Generalno se u današnjem svetu putem društvenih mreža propagira savršenost u različitim aspektima, bilo da je to savršeno telo, savršeni životi i karijere drugih ljudi ili pak savršeno roditeljstvo, bez grešaka. Čitajući takve sadržaje redovno, pravi je izazov ne upasti u začarani krug preispitivanja sebe i svojih postupaka kao roditelja i u donošenje zaključaka o sopstvenoj neadekvatnosti u roditeljskoj ulozi.  Koliko god da je korisno znati koji su saveti stručnjaka o vaspitanju dece, kako adekvatno reagovati u različitim izazovnim situacijama i usmeriti dete pravilno, verujem da je još važnije biti svestan da niko, pa samim tim sasvim sigurno ni autori takvih članaka, ne mogu primeniti sve te savete u 100% situacija i izbeći i neke od grešaka. Apsolutno svi roditelji (kao i svi ljudi generalno) imaju pravo na loš dan, pa samim tim i na to da se nekad osećamo bespomoćno, besno ili anksiozno i da u skladu sa tim reagujemo neadekvatno. U okviru terapije vođene saosećanjem postoji ideja da nismo krivi za to kako reagujemo (jer su naše reakcije oblikovane mnogim stvarima nad kojima nemamo kontrolu poput našeg temperamenta, genetike, ranih iskustava, kulture u kojoj živimo, i mnogim drugim) ali imamo odgovornost šta ćemo povodom toga da radimo. Da, imamo pravo na loš dan i na reakcije i postupke kojima se ne ponosimo, ali imamo odgovornost da takve postupke osvestimo i radimo na tome da ih promenimo.

Sasvim je izvesno da u pravom životu ne postoje savršeni roditelji, da roditelje generalno karakteriše veliki broj pozitivnih i negativnih karakteristika i ponašanja i štetno je pasti u zamku obezvređivanja sebe zbog neke pojedine reakcije kojom nismo zadovoljni. Ma koliko bili svesni važnosti asertivne komunikacije i disciplinovanja dece bez vikanja, to što nekad ipak pokleknemo i viknemo na dete nas ne čini lošim roditeljima, to samo ukazuje da smo pre svega ljudska bića, da grešimo i učimo iz toga. Iako je potpuno legitimno da nam se neki naš postupak ili aspekat ličnosti ne dopada i da želimo to da promenimo, sam taj postupak ili karakteristika ne može poništiti sve dobre stvari koje svakog dana radimo zarad naše dece.

U krajnjoj meri, našoj deci i nisu potrebni savršeni roditelji. Potrebni su im roditelji koji su svesni da ne mogu biti savršeni, kao što to ne mogu da očekuju ni od svoje dece. Roditelji koji mogu da imaju saosećanje sami za sebe, koji umeju da budu nežni sami prema sebi i koji umeju sebi da oproste. A ima li većeg dara nego sopstvenim primerom upravo takav odnos prema sebi preneti i na svoju decu?